Zaboravljanje je prirodni proces koji se dešava u svakodnevnom životu. Naučnici se već dugi niz godina bave načinima na koje naš mozak pamti, kao i pitanjem zašto i kako zaboravljamo. Iako su ova istraživanja dovela do mnogih novih znanja i teorija, ne možemo sa sigurnošću tvrditi na koji način se ovi procesi odvijaju.

Kako zaboravljamo?

U našem mozgu postoji centar za pamćenje gde su milioni pojmova smešteni u ,,skladište”, kao u nekoj biblioteci. Još uvek nije tačno utvrđeno na koji način se odigrava to čudesno slaganje i smeštanje u registar, ali znamo da se to zbiva na tačno određen način, zavisnosti od predmeta.

Postoji nekoliko teorija kako čovek zaboravlja:

Teorija propadanja memorijskog traga govori o spontanom nestajanju informacije koju dugo ne koristimo, pa se gubitak određenih sećanja objašnjava kao izbledeo trag koji se može eventualno ponovo,,oživeti” ukoliko počne da se upotrebljava.

Teorija interferencije pruža objašnjenje gubitka sećanja kao posledicu međusobnog ometanja novih i starih informacija i ovo ometanje je intenzivnije u onoj meri u kojoj su informacije međusobno sličnije. Dakle, ukoliko učimo neke nove sadržaje, oni mogu da ometaju prisećanje nekih starih, sličnih sadržaja (retroaktivna interferencija), a nekada stari sadržaji mogu onemogućavati ili otežavati da usvojimo nove, slične informacije (proaktivna interferencija).

Teorija neuspeha prizivanja informacija se odnosi na nemogućnost prisećanja određenog sadržaja, iako on nije trajno izgubljen. Prema tome, kada se pojavi adekvatna asocijacija, osoba može da se seti informacije koje do tada nije mogla da se seti.

Teorija neuspešnog pohranjivanja informacija je teorija koja govori o nemogućnosti prisećanja nekih informacija kao posledice toga što informacija u prvi mah uopšte nije dovoljno dobro zapamćena. Ova teorija počiva na ideji da je za sve informacije koje usvajamo potreban period konsolidacije, odnosno vreme da se ta informacija sačuva u dugotrajnoj memoriji. Nekada taj proces može biti prekinut preusmeravanjem pažnje na nešto drugo. Pored toga, naša pažnja je ograničena, pa mi ni ne usmeravamo pažnju na sve detalje, a samim tih ih i ne zapamtimo dovoljno dobro.

Sve prethodne teorije objašnjavaju normalne i uobičajene procese zaboravljanja.

Šta može uticati na intenzivnije zaboravljanje?

Pored uobičajenog procesa zaboravljanja, postoje određeni uzroci koji dovode do pojačanog zaboravljanja. Oni mogu biti relativno lako rešeni, ukoliko osoba obrati pažnju. To su pre svega umor i manjak sna, anksioznost i stres, depresija, velike količine alkohola, smanjen rad štitne žlezde i kao nuspojava određenih lekova.

Da li je normalno da starije osobe zaboravljaju?

Zaboravljanje je normalan fiziološki proces starenja. Ovo zaboravljanje je dosta različito od demencije i Alchajmerove bolesti.

Svi se svakodnevno susrećemo sa nemogućnošću da se nečega setimo i to je sasvim uobičajeno, čak i korisno svojstvo našeg mozga. Ne bi bilo ekonomično da naš mozak pamti sve sa čime se susrećemo. U tom slučaju, bio bi pun beskorisnih i suvišnih informacija i bilo bi potrebno mnogo više vremena i napora da se setimo onih koje su nam potrebne.

Izvor: ,,1000 zašto 1000 zato"