Kako radi detektor laži?
Da li su ranije u istoriji ljudi primenjivali metode za otkrivanje laži?
Ranije tokom istorije ljudi su primenjivali različite primitivne metode za otkrivanje laži. Ove obrede su izvodili vračevi ili plemenske poglavice sa ciljem da kod ispitanika izazovu osećaj straha. Arabljanski beduini su zahtevali da ispitivani oližu vrelo gvožđe, a za onog ko je imao spaljen jezik se smatralo da laže. Stari Kinezi su prisiljavali osumnjičenog da žvaće šaku pirinčanog praha i zatim da je ispljune. Ukoliko je prah bio suv, smatralo se da je osoba kriva. Ovi primeri ukazuju na fizičku reakciju straha odnosno izrazitu suvoću jezika i usta, kao rezultat privremenog zastoja u lučenju pljuvačke.
Kako radi aparat za otkrivanje laži?
Detektor laži radi tako što pokušava da zabeleži emocionalne rakcije koje prate osećanje krivice, kao što su promene u lučenju pljuvačke, broju otkucaja srca, ritmu disanja i temperaturi kože. Osoba koja se ispiuje povezuje se preko osetljivih narukvica sa osetljivim uređajima pomoću kojih se promene beleže na pokretnu papirnu traku, odnosno računar u današnje vreme. Osoba koja se ispituje sedi okrenuta uređaju, kako bi se sprečila mogućnost kontrolisanja zapisanih podataka i uticaja na rezultate ispitivanja.
Kakva pitanja se postavljaju osobi koja se ispituje?
Ispitivač mora biti detaljno upoznat sa slučajem kako bi mogao da postavi adekvatna pitanja. Prvo se postavlja niz pitanja koja nemaju nikakve veze sa slučajem i ustanovljavaju se normalne reakcije ispitanika. Nakon toga ispitivač postavlja naizmenično pitanja vezana za slučaj i neka pitanja koja uopšte nisu vezana za to. Kako bi se potvrdila neka reakcija, odgovor mora da se pojavi na najmanje dva različita snimka sa istom reakcijom.
Kada je pronađen detektor laži?
Prvi naučni instrumentalni metod otkrivanja laži pronašao je italijanski kriminolog Čezare Lombrozo 1895. godine. Ovaj aparat se zasnivao na broju otkucaja srca i pulsu krvi. Amerikanac Džon Larson je 1921. godine beležio nekoliko telesnih reakcija na pisaču, te reakcije su bile pritisak krvi, ritam pulsa i disanja i to je u stvari preteča današnjih detektora laži.
Nijedna od ovih reakcija nije sama za sebe dovoljan dokaz da ispitivana osoba laže. Detektor laži, poznat i kao poligraf, često se koristi u istražnim postupcima, ali se ne može smatrati pouzdanim dokazom na sudu.